Izaberite stranicu
Тема недеље: Жене без којих историја проучавања јонизујућег зрачења не би била онаква какву је знамо

Према последњим подацима које је објавио UNESCO, мање од 30 процената истраживача, широм света, чине жене. Жене данас често предводе захтевна истраживања која ће имати огроман утицај на човечанство и узор су многим будућим генерацијама научница.

Кроз историју, жене су доприносиле развоју науке: као аутори научних радова и уџбеника, као супруге, сестре и кћери које сарађују, као асистенти, наставници и професори у лабораторијама, школама…  Приче о  изузетним женама, јаким, талентованим и одлучним да по сваку цену, страсно, следе захтеве свог бића, не само да откривају мање познати допринос жена науци, већ сведоче о правој природи науке и научног рада. 

Реформа хемије која се догодила у Француској 80-их година 18. века, слави се као почетак модерне хемије.  1787. године француски аристократа Антоан Лавоазје (Antoine-Laurent de Lavoisier)  и његови сарадници дали су нова имена тада познатим хемијским елементима и створили скуп правила за именовање једињења, која важе и данас. Лавоазје је такође установио концепт хемијског елемента као једноставне материје – оне која се не може разградити током хемијске анализе – и представио табелу од 33 елемента.

На чувеној слици Лавоазје је приказан са супругом Мари-Ен: он је на послу, а она му позира као муза. Mари-Ен Лавоазјe (Marie-Anne Lavoisier) је била више од музе. Учествовала је у научном раду свог мужа, помажући му у лабораторији, у дописивању, угошћивала посетиоце и пријатеље у свом салону, преводила његове научне радове и илустровала научне књиге.

Једна од илустрација Џејн Марсет из уџбеника „Разговори о хемији“ („Conversations on Chemistry“)

1806. године, неколико деценија након ове хемијске револуције, Џејн Марсет (Jane Marcet) написала је уџбеник хемије, који је штампан у 16 ​​британских и најмање 23 америчка издања и преведен је на француски, немачки и италијански језик.

Био је написан у облику дијалога и намењен женама.  Успех овог веома популарног уџбеника претворио је хемију у тему интересантну широј јавности. Џејн је цртала Лавоазијеову табелу елемената, али је такође укључила и у то време ново откривене алкалне и земноалкалне метале (Na, K, Mg, Ca, Sr, Ba).  Прва издања своје књиге објављивала је анонимно.

Марија и Пјер Кири

Марија Кири је била физичарка и хемичарка пољског порекла и спада у најпознатије научнике свог доба.  У Паризу, 1891. године,  уписује студије физике и математике, на Универзитету у Сорбони.  Ту упознаје Пјера Кирија, професора на катедри за физику. Студије је завршила успешно, поставши доктор наука.

У јулу 1898. године млади брачни пар Кири је објавио откриће новог хемијског елемента – полонијума (Po). Крајем године открили су још један – радијум (Ra). Такође су се бавили истраживањем радиоактивности, надовезујући се на рад немачког физичара Рентгена и француског физичара Бекерела. Марија и Пјер су заједно с Бекерелом добили Нобелову награду за физику 1903. године.

Након Пјерове смрти 1906. године, Марија је преузела његово место професора на катедри за физику, и тако постала прва жена која је предавала на Сорбони. Посветивши се раду који је започела с Пјером, 1911. године добила је Нобелову награду за хемију.

Њена истраживања су била од пресудног значаја за развој X-зрака, тј. рендгенских зрака. Током Првог светског рата Марија је била заслужна за доношење рентгенске опреме у болнице. Међународни Црвени крст ју је поставио на чело свог радиолошког центра, а била је задужена и за обучавање болничара и докора новој техници. Њен рад је остао забележен у многим научним часописима, а њена најзначајнија објављена дела су Истраживања радиоактивних супстанци (1904.) и Обрада радиоактивности (1910.).

Средином 1930. године здравље је почело да јој се погоршава. Преминула је 4. јула 1934. године од леукемије настале излагањем високом нивоу радијације током својих истраживања. Њена кћерка Ирена је касније и сама постала научница и добитница Нобелове награде за хемију.

Значај рада Марије Кири огледа се у бројним наградама које су јој додељене. Добила је многе почасне научне, медицинске и правне дипломе и почасна чланства академских друштава широм света.  Данас, неколико образовних и истраживачких установа и медицинских центара носи име Марије Кири, а неки од њих су Институт Кири и Универзитет Пјера и Марије Кири који се налазе у Паризу.

Ида Нодак-Тацке

Ида Нодак-Таке (Ida Noddack-Tacke), била је немачка хемичарка и физичарка.  Са супругом Валтером Нодаком открила је елемент Ренијум (Re).

Пар је неколико година провео на локацијама за које су веровали да су богате овом рудом. Прерадили су хиљаде минералних узорака како би изоловали елемент. Странице и странице лабораторијских белешки сведоче о досадним и понављајућим задацима који нису увек давали очекиване резултате.

Она је 1934. године прва споменула идеју која је касније названа нуклеарна фисија. Три пута је номинована за Нобелову награду за хемију.

Иако су заједно радили, Идина научна каријера остала је у сенци супруга. 

Стефани Хоровиц

Рад пољско-јеврејске хемичарке Стефани Хоровиц (Stefanie Horovitz) дао је прве доказе за постојање изотопа. Овај концепт – да би исти елемент могао имати различиту атомску масу, први је представио Фредерик Соди 1913. године.

До тада је откривено око 35 радиоактивних „елемената“, да би се касније испоставило , да су неки међу њима ипак изотопи познатих елемената.

Да би потврдио своју теорију изотопа, Соди је предложио експериментално истраживање, у којем се очекивало да олово изведено из уранијума има различиту атомску масу од обичног олова. Године 1914. Стефани Хоровиц је добила задатак да преузме таква истраживања, на Институту за радијум у Бечу. Провела је много дана одвајајући чисте узорке олова из радиоактивних уранијумских руда, како би се утврдила њихова атомска маса. Њен захтеван рад показао је разлике у атомској маси изнад експерименталне грешке и тако потврдио постојање изотопа.

Елен Гледич

Елен Гледич (Ellen Gleditsch) је била норвешка хемичарка. Каријеру је започела као асистенткиња Марије Кири. Њеним радом утврђена је вредност полуживота „радијума“ (касније идентификован као изотопски радијум-226). Објављена 1915. године, ова вредност је дала важну научну константу, јер се радијум сматрао стандардном супстанцом у овом истраживачком пољу.