Izaberite stranicu

Француски физичар Антоан Анри Бекерел је 1896. године случајно  открио радиоактивност. Ових дана је навршено тачно 124 године од тог открића.

Проучавајући  рад  Вилхелма  Рентгена,  Бекерел  је  поставио фосфоресцентну уранијумску со  (минерал  калијум-уранијум-сулфат)  на  фотографску  плочу омотану црним  папиром, припремајући се за експеримент којим је  желео да покаже како неки минерали сијају када су изложени Сунчевој светлости. Међутим и пре него што је започео експеримент  схватио  је да је фотоплоча већ била осветљена и да то има везе са фосфоресцентним минералом који је користио у експерименту, као и да постоји неко зрачење које пролази кроз црни папир и оставља траг  на фотоплочи.

Три дана раније, 26. фебруара, у Паризу је био облачан дан. Ово је осујетило планирани експеримент, али ипак довело до једног новог открића. Обесхрабрен временским приликама, Бекерел је, уранијумску со коју је планирао да користи, ставио у горњу фиоку на прекривену фотоплочу. Када се вратио 29-ог фебруара, затекао је замагљену слику уранијумових кристала који су лежали на њој иако је фотоплоча била умотана у дебео црни папир. Ово га је навело на закључак да кристали не емитују светлост услед фосфоросценције изазване сунчевом светлошћу већ да спонтано ослобађају продируће зраке без било какве спољне енергије.

Заједно са својом студенткињом, Маријом Кири и њеним супругом Пјером, Бекерел је наставио да проучава овај феномен, за који се испоставило да представља „радиоактивност“, што је био термин који је осмислила Марија Кири. Овај рад је 1903. године награђен Нобеловом наградом за физику.

У част Анрија Бекерела, мерна јединица за радиоактивност – бекерел (Bq), названа је по њему.