Prema poslednjim podacima koje je objavio UNESCO, manje od 30 procenata istraživača, širom sveta, čine žene. Žene danas često predvode zahtevna istraživanja koja će imati ogroman uticaj na čovečanstvo i uzor su mnogim budućim generacijama naučnica.

Kroz istoriju, žene su doprinosile razvoju nauke: kao autori naučnih radova i udžbenika, kao supruge, sestre i kćeri koje sarađuju, kao asistenti, nastavnici i profesori u laboratorijama, školama… Priče o izuzetnim ženama, jakim, talentovanim i odlučnim da po svaku cenu, strasno, slede zahteve svog bića, ne samo da otkrivaju manje poznati doprinos žena nauci, već svedoče o pravoj prirodi nauke i naučnog rada.

Reforma hemije koja se dogodila u Francuskoj 80-ih godina 18. veka, slavi se kao početak moderne hemije.  1787. godine francuski aristokrata Antoan Lavoazje (Antoine-Laurent de Lavoisier)  i njegovi saradnici dali su nova imena tada poznatim hemijskim elementima i stvorili skup pravila za imenovanje jedinjenja, koja važe i danas. Lavoazje je takođe ustanovio koncept hemijskog elementa kao jednostavne materije – one koja se ne može razgraditi tokom hemijske analize – i predstavio tabelu od 33 elementa.

Na čuvenoj slici Lavoazje je prikazan sa suprugom Mari-En: on je na poslu, a ona mu pozira kao muza. Mari-En Lavoazje (Marie-Anne Lavoisier) je bila više od muze. Učestvovala je u naučnom radu svog muža, pomažući mu u laboratoriji, u dopisivanju, ugošćivala posetioce i prijatelje u svom salonu, prevodila njegove naučne radove i ilustrovala naučne knjige.

Jedna od ilustracija Džejn Marset iz udžbenika „Razgovori o hemiji“(„Conversations on Chemistry“)

  1. godine, nekoliko decenija nakon ove hemijske revolucije, Džejn Marset (Jane Marcet) napisala je udžbenik hemije, koji je štampan u 16 ​​britanskih i najmanje 23 američka izdanja i preveden je na francuski, nemački i italijanski jezik.

Bio je napisan u obliku dijaloga i namenjen ženama. Uspeh ovog veoma popularnog udžbenika pretvorio je hemiju u temu interesantnu široj javnosti. Džejn je crtala Lavoazijeovu tabelu elemenata, ali je takođe uključila i u to vreme novo otkrivene alkalne i zemnoalkalne metale (Na, K, Mg, Ca, Sr, Ba). Prva izdanja svoje knjige objavljivala je anonimno.

Marija i Pjer Kiri

Marija Kiri je bila fizičarka i hemičarka poljskog porekla i spada u najpoznatije naučnike svog doba.  U Parizu, 1891. godine,  upisuje studije fizike i matematike, na Univerzitetu u Sorboni.  Tu upoznaje Pjera Kirija, profesora na katedri za fiziku. Studije je završila uspešno, postavši doktor nauka.

U julu 1898. godine mladi bračni par Kiri je objavio otkriće novog hemijskog elementa – polonijuma (Po). Krajem godine otkrili su još jedan – radijum (Ra). Takođe su se bavili istraživanjem radioaktivnosti, nadovezujući se na rad nemačkog fizičara Rentgena i francuskog fizičara Bekerela. Marija i Pjer su zajedno s Bekerelom dobili Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine.

Nakon Pjerove smrti 1906. godine, Marija je preuzela njegovo mesto profesora na katedri za fiziku, i tako postala prva žena koja je predavala na Sorboni. Posvetivši se radu koji je započela s Pjerom, 1911. godine dobila je Nobelovu nagradu za hemiju.

Njena istraživanja su bila od presudnog značaja za razvoj X-zraka, tj. rendgenskih zraka. Tokom Prvog svetskog rata Marija je bila zaslužna za donošenje rentgenske opreme u bolnice. Međunarodni Crveni krst ju je postavio na čelo svog radiološkog centra, a bila je zadužena i za obučavanje bolničara i dokora novoj tehnici. Njen rad je ostao zabeležen u mnogim naučnim časopisima, a njena najznačajnija objavljena dela su Istraživanja radioaktivnih supstanci (1904.) i Obrada radioaktivnosti (1910.).

Sredinom 1930. godine zdravlje je počelo da joj se pogoršava. Preminula je 4. jula 1934. godine od leukemije nastale izlaganjem visokom nivou radijacije tokom svojih istraživanja. Njena kćerka Irena je kasnije i sama postala naučnica i dobitnica Nobelove nagrade za hemiju.

Značaj rada Marije Kiri ogleda se u brojnim nagradama koje su joj dodeljene. Dobila je mnoge počasne naučne, medicinske i pravne diplome i počasna članstva akademskih društava širom sveta. Danas, nekoliko obrazovnih i istraživačkih ustanova i medicinskih centara nosi ime Marije Kiri, a neki od njih su Institut Kiri i Univerzitet Pjera i Marije Kiri koji se nalaze u Parizu.

Ida Nodak-Tacke

Ida Nodak-Take (Ida Noddack-Tacke), bila je nemačka hemičarka i fizičarka.  Sa suprugom Valterom Nodakom otkrila je element Renijum (Re).

Par je nekoliko godina proveo na lokacijama za koje su verovali da su bogate ovom rudom. Preradili su hiljade mineralnih uzoraka kako bi izolovali element. Stranice i stranice laboratorijskih beleški svedoče o dosadnim i ponavljajućim zadacima koji nisu uvek davali očekivane rezultate.

Ona je 1934. godine prva spomenula ideju koja je kasnije nazvana nuklearna fisija. Tri puta je nominovana za Nobelovu nagradu za hemiju.

Iako su zajedno radili, Idina naučna karijera ostala je u senci supruga.

Stefani Horovic

Rad poljsko-jevrejske hemičarke Stefani Horovic (Stefanie Horovitz) dao je prve dokaze za postojanje izotopa. Ovaj koncept – da bi isti element mogao imati različitu atomsku masu, prvi je predstavio Frederik Sodi 1913. godine.

Do tada je otkriveno oko 35 radioaktivnih „elemenata“, da bi se kasnije ispostavilo , da su neki među njima ipak izotopi poznatih elemenata.

Da bi potvrdio svoju teoriju izotopa, Sodi je predložio eksperimentalno istraživanje, u kojem se očekivalo da olovo izvedeno iz uranijuma ima različitu atomsku masu od običnog olova. Godine 1914. Stefani Horovic je dobila zadatak da preuzme takva istraživanja, na Institutu za radijum u Beču. Provela je mnogo dana odvajajući čiste uzorke olova iz radioaktivnih uranijumskih ruda, kako bi se utvrdila njihova atomska masa. Njen zahtevan rad pokazao je razlike u atomskoj masi iznad eksperimentalne greške i tako potvrdio postojanje izotopa.

Elen Gledič

Elen Gledič (Ellen Gleditsch) je bila norveška hemičarka. Karijeru je započela kao asistentkinja Marije Kiri. Njenim radom utvrđena je vrednost poluživota „radijuma“ (kasnije identifikovan kao izotopski radijum-226). Objavljena 1915. godine, ova vrednost je dala važnu naučnu konstantu, jer se radijum smatrao standardnom supstancom u ovom istraživačkom polju.