Francuski fizičar Antoan Anri Bekerel je 1896. godine slučajno otkrio radioaktivnost. Ovih dana je navršeno tačno 124 godine od tog otkrića.

Proučavajući rad Vilhelma Rentgena, Bekerel je postavio fosforescentnu uranijumsku so (mineral kalijum-uranijum-sulfat) na fotografsku ploču omotanu crnim papirom, pripremajući se za eksperiment kojim je želeo da pokaže kako neki minerali sijaju kada su izloženi Sunčevoj svetlosti. Međutim i pre nego što je započeo eksperiment shvatio je da je fotoploča već bila osvetljena i da to ima veze sa fosforescentnim mineralom koji je koristio u eksperimentu, kao i da postoji neko zračenje koje prolazi kroz crni papir i ostavlja trag na fotoploči.

Tri dana ranije, 26. februara, u Parizu je bio oblačan dan. Ovo je osujetilo planirani eksperiment, ali ipak dovelo do jednog novog otkrića. Obeshrabren vremenskim prilikama, Bekerel je, uranijumsku so koju je planirao da koristi, stavio u gornju fioku na prekrivenu fotoploču. Kada se vratio 29-og februara, zatekao je zamagljenu sliku uranijumovih kristala koji su ležali na njoj iako je fotoploča bila umotana u debeo crni papir. Ovo ga je navelo na zaključak da kristali ne emituju svetlost usled fosforoscencije izazvane sunčevom svetlošću već da spontano oslobađaju prodiruće zrake bez bilo kakve spoljne energije.

Zajedno sa svojom studentkinjom, Marijom Kiri i njenim suprugom Pjerom, Bekerel je nastavio da proučava ovaj fenomen, za koji se ispostavilo da predstavlja „radioaktivnost“, što je bio termin koji je osmislila Marija Kiri. Ovaj rad je 1903. godine nagrađen Nobelovom nagradom za fiziku.

U čast Anrija Bekerela, merna jedinica za radioaktivnost – bekerel (Bq), nazvana je po njemu